1. А Агрипа рече Павлу: Допушта ти се да говориш сам за се. Онда Павле пруживши руку одговараше:

2. За срећу своју држим, царе Агрипа, што се данас пред тобом одговарам за све што ме потворају Јевреји,

3. А највише што знам да ти познајеш све јеврејске обичаје и препирања. Зато те молим да ме послушаш милостиво.

4. Моје дакле живљење од младости, које је испрва било међу народом мојим у Јерусалиму, знаду сви Јевреји.

5. Како ме знаду испрва, ако хоће посведочити, да по познатој јереси наше вере живех фарисејски.

6. И сад стојим пред судом за надање обећања које Бог обрече очевима нашим,

7. Коме се сви дванаест колена наших једнако дан и ноћ служећи надају да ће доћи. За ово надање оптужен сам, царе Агрипа, од Јевреја.

8. Шта? Зар ви мислите да се не може веровати да Бог мртве подиже?

9. Тако и ја мишљах да ми ваља многа зла чинити против имена Исуса Назарећанина,

10. Као што и учиних у Јерусалиму; и многе од светих ја затварах у тамнице, примивши власт од главара свештеничких; и кад их убијаху, пристајах на суд.

11. И по свим зборницама мучећи их често, нагоњах да хуле на Исуса; и одвише мрзећи на њих гоњах их тја и до туђих градова.

12. За које идући у Дамаск с влашћу и заповешћу од главара свештеничких,

13. У подне, царе, видех на путу с неба светлост већу од сијања сунчаног, која обасја мене и оне што иђаху са мном.

14. А кад ми сви падосмо на земљу, чух глас где говори мени и казује јеврејским језиком: Савле! Савле! Зашто ме гониш? Тешко ти је противу бодила праћати се.

15. А ја рекох: Ко си Ти, Господе? А Он рече: Ја сам Исус, ког ти гониш;

16. Него устани и стани на ноге своје; јер ти се зато јавих да те учиним слугом и сведоком овоме што си видео и што ћу ти показати,

17. Избављајући те од народа јеврејског и од незнабожаца, којима ћу те послати,

18. Да им отвориш очи да се обрате од таме к виделу и од области сотонине к Богу, да приме опроштење греха и достојање међу освећенима вером мојом.

19. Зато, царе Агрипа! Не бих непокоран небеској утвари;

20. Него најпре онима који су у Дамаску и у Јерусалиму, потом и по свој земљи јеврејској, и незнабошцима проповедах да се покају, и да се обрате к Богу чинећи дела достојна покајања.

21. Зато ме Јевреји ухватише у цркви и хтеше да ме раскину.

22. Али добивши помоћ Божју стојим до самог овог дана, и сведочим и малом и великом, не казујући ништа осим што пророци казаше да ће бити, и Мојсије:

23. Да ће Христос пострадати, и да ће бити први из васкрсења мртвих и проповедати видело народу јеврејском и незнабошцима.

24. А кад он ово одговараше, рече Фист великим гласом: Зар лудујеш, Павле? Многе те књиге изводе из памети.

25. А он рече: Не лудујем, честити Фисте, него речи истине и разума казујем.

26. Јер за ово зна цар, коме и говорим слободно; јер не верујем да му је шта од овог непознато; јер ово није било у углу.

27. Верујеш ли, царе Агрипа, пророцима? Знам да верујеш.

28. А Агрипа рече Павлу: Још мало па ћеш ме наговорити да будем хришћанин.

29. А Павле рече: Молио бих Бога и за мало и за много да би не само ти него и сви који ме слушају данас били такви као и ја што сам, осим окова ових.

30. И кад он ово рече, уста цар и судија и Верникија, и који сеђаху с њима,

31. И отишавши разговараху се међу собом говорећи: Овај човек није учинио ништа што заслужује смрт или окове.

32. А Агрипа рече Фисту: Овај човек могаше бити пуштен да не рече да хоће к ћесару. И тако судија намисли да га пошаље к ћесару.