1. Речи проповедника, сина Давидовог цара у Јерусалиму.

2. Таштина над таштинама, вели проповедник, таштина над таштинама, све је таштина.

3. Каква је корист човеку од свега труда његовог, којим се труди под сунцем?

4. Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увек.

5. Сунце излази и залази, и опет хити на место своје одакле излази.

6. Ветар иде на југ и обрће се, и у обртању свом враћа се.

7. Све реке теку у море, и море се не препуња; одакле теку реке, онамо се враћају да опет теку.

8. Све је мучно, да човек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.

9. Шта је било то ће бити, шта се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.

10. Има ли шта за шта би ко рекао: Види, то је ново? Већ је било за векова који су били пре нас.

11. Не помиње се шта је пре било; ни оно што ће после бити неће се помињати у оних који ће после настати.

12. Ја проповедник бејах цар над Израиљем у Јерусалиму.

13. И управих срце своје да тражим и разберем мудрошћу све што бива под небом; тај мучни посао даде Бог синовима људским да се муче око њега.

14. Видех све што бива под сунцем, и гле, све је таштина и мука духу.

15. Шта је криво не може се исправити, и недостаци не могу се избројати.

16. Ја рекох у срцу свом говорећи: Ево, ја постах велик, и претекох мудрошћу све који бише пре мене у Јерусалиму, и срце моје виде много мудрости и знања.

17. И управих срце своје да познам мудрост и да познам безумље и лудост; па дознах да је и то мука духу.

18. Јер где је много мудрости, много је бриге, и ко умножава знање умножава муку.