2. Коринћанима, глава 2
1. Ово пак судих у себи да опет не дођем к вама у жалости.
2. Јер ако ја чиним жалост вама, ко је који ће мене веселити осим оног који прима жалост од мене?
3. И писах вам ово исто, да кад дођем не примим жалост на жалост, а за које би ваљало да се веселим надајући се на све вас да је моја радост свих вас.
4. Јер од бриге многе и туге срца написах вам с многим сузама, не да бисте се ожалостили него да бисте познали љубав коју имам изобилно к вама.
5. Ако ли је ко мене ражалио, не ражали мене, до неколико, да не отежам свима вама.
6. Јер је довољно таквоме кар овај од многих.
7. Зато ви, насупрот, већма да опраштате и тешите, да такав како не падне у превелику жалост.
8. Зато вас молим, утврдите к њему љубав.
9. Јер вам зато и писах, да познам поштење ваше јесте ли у свачему послушни.
10. А коме ви шта опростите оном опраштам и ја; јер ја ако шта коме опростих, опростих му вас ради место Исуса Христа,
11. Да нас не превари сотона; јер знамо шта он мисли.
12. А кад дођох у Троаду да проповедам јеванђеље Христово, и отворише ми се врата у Господу,
13. Не имадох мира у духу свом, не нашавши Тита, брата свог; него опростивши се с њима изиђох у Македонију.
14. Али хвала Богу који свагда нама даје победу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања свог на сваком месту.
15. Јер смо ми Христов мирис Богу и међу онима који се спасавају и који гину:
16. Једнима дакле мирис смртни за смрт, а другима мирис животни за живот. И за ово ко је вредан?
17. Јер ми нисмо као многи који нечисто проповедају реч Божију, него из чистоте, и као из Бога, пред Богом, у Христу говоримо.