Istorijska pozadina Božića i Uskrsa
Božić
Proslavljanje praznika koji se danas naziva Božić zapravo je počelo znatno pre hrišćanske ere! Mnogi od običaja vezanih za Božić samo su preneti iz paganstva u hrišćanstvo.
Stari Grci i Rimljani su krajem decembra održavali svetkovine u čast boga vina Dionisusa, nazvanog još i Bahus. Te svetkovine, poznate kao Bahanalije, obilovale su pijančenjem i orgijama, i zbog toga ih je rimski Senat zabranio 186. godine pre Hrista. Iako su Bahanalije zabranjene, narod je težio da elemente njihovog proslavljanja prenese na druge praznike održavane u isto doba godine.
Krajem decembra održavane su i svetkovine u čast boga Saturna, nazvane Saturnalije. Saturn je u mitologiji paganskog Rima bio vrhovni bog poljoprivrede, koji je, po tom verovanju, jeo svoju decu da ga ne bi ubila. Saturn je paralela sidonskog boga Vala, protiv koga se u Bibliji mnogo govori, u čiju su čast spaljivana deca. Zapazite na koji način su obeležavane Saturnalije: sav posao je obustavljan, robovi su izjednačavani sa gospodarima, razmenjivani su pokloni, paljene su sveće i lampe da bi se uplašili duhovi tame, održavane su gozbe i pijanke, itd. Na rimsku Novu godinu (1. januara) kuće su ukrašavane zelenilom i svetlima i davani su pokloni deci i siromašnima.
Odakle potiče 25. decembar kao datum obeležavanja Božića? Julijanski kalendar, objavljen 46. godine posle Hrista, proglasio je 25. decembar za dan zimske kratkodnevice. Kasnije revizije kalendara su korigovale datum kratkodnevice, ali su praznici ostali vezani za 25. decembar. Doba zimske kratkodnevice je u svim paganskim mitologijama bilo vezano sa ritualima čiji je cilj bio da se suncu vrati snaga i da se proslavi njegova pobeda nad silama tame. Usred zime za paganske narode je bilo vrlo važno obeležavanje plodnosti i ponovnog rođenja. Zato je za dekoraciju korišćeno zimzeleno drveće, a badnjak i uopšte svetla su paljena da bi se rasterala tama koja je u to doba godine u porastu.
Drevni Persijanci obeležavali su rođenje boga svetlosti Mitre 25. decembra. Bog Mitra smatran je za utelovljeno sunce. U drugoj polovini 3. veka posle Hrista mitraizam je postao jedna od zvaničnih religija paganskog Rima. Car Konstantin bio je pristalica mitraizma do svog formalnog obraćenja u hrišćanstvo u 4. veku , i pretpostavlja se da su pod njegovim uticajem prebačeni u hrišćanstvo glavni praznici njegove stare religije. I tako je tek u 4. veku počelo obeležavanje Božića među hrišćanima.
Dakle, obeležavanje Božića nije utemeljio ni Hristos, ni apostoli, ni rani hrišćani, već je počelo preko 300 godina kasnije, pod očiglednim uticajem paganskih kultova!
Širenjem hrišćanstva u druge krajeve Evrope, običaji u vezi Božića dopunjeni su pod uticajem mitologije raznih naroda. Npr. nordijski narodi su od 25. decembra do 6. januara održavali svetkovine u čast boga sunca, na kojima su palili vatre da bi doprineli pobedi sunca, ukrašavali svetilišta zimzelenim biljem, i naravno, održavali gozbe.
Mnogi narodi su hrast smatrali svetim drvetom, odatle običaji vezani za badnjak. Germanski narodi su hrast smatrali simbolom boga Odina i prinosili mu žrtve, dok ih u 8. veku sv. Bonifas nije ubedio da umesto toga poštuju jelku u čast Hrista. Dakle, kićenje jelke u hrišćanstvu je kod nekih naroda direktno preneto iz paganstva a kod nekih uvedeno kao zamena za paganske običaje, ali bez suštinske promene u razmišljanju ljudi.
Hristološka pozadina Božića zamenjena je mitom o Deda Mrazu. Ideja o Deda Mrazu potiče od svetkovina u čast svetog Nikole, koje su održavane krajem decembra, ali takođe na isti način kao nekadašnje Saturnalije, tako da su tokom vremena i ti običaji pridruženi slavljenju Božića i Nove godine. Npr. engleski naziv za Deda Mraza, "Santa Claus", potiče od holandskih imigranata u Ameriku koji su svetog Nikolu nazivali "San Niclaus".
Običaj razmenjivanja poklona uoči Božića i Nove godine potiče od poklona razmenjivanih prilikom rimskih Saturnalija. Ti pokloni su u drevnom Rimu uglavnom bile lutke, uvedene kao zamena za ljudske žrtve nekada prinošene bogu Saturnu!
Kako se dogodilo da u hrišćanstvo uđe toliko paganskih običaja? Same hrišćanske vođe su ohrabrivale preinačavanje paganskih običaja u hrišćanske da bi se praznovernim obraćenicima iz paganstva olakšao prelazak u novu veru! Tako su "obraćenici" zadržali svoje stare običaje i samo im promenili imena. Naši preci primili su hrišćanstvo a da nisu stekli nikakva suštinska znanja o Isusu Hristu i religiji koju je On utemeljio! Ideja je bila da se paganski običaji postepeno potiskuju, ali dogodilo se obrnuto. Štaviše, tzv. hrišćani su obeležavali zimske svetkovine na isti način kao pagani - uz gozbe, pijančenje, pa čak i nemoralno ponašanje.
Mnogi hrišćani u 2. i 3. veku posle Hrista protivili su se obeležavanju Hristovog rođenja: Origen, Klement Aleksandrijski, Epifan... Običaj obeležavanja nečijeg rođendana potiče iz paganstva, prvi hrišćani su to smatrali za jeres. Među hrišćanima koji su obeležavali Hristovo rođenje u četvrtom i petom veku nije postojala saglasnost u vezi datuma. Hrišćani iz Jermenije i Sirije optuživali su hrišćane iz Rima da slavljenjem Božića 25. decembra zapravo slave boga sunca. Papa Lav V u 5. veku bezuspešno je pokušao da ukloni iz praznovanja Božića neke običaje koji se ni po čemu nisu razlikovali od kulta sunca. Mnogi protestanti u 16. i 17. veku su se protivili obeležavanju Božića, čak je u nekim delovima Amerike taj običaj u to vreme bio zabranjen zakonom!
Međutim, ono što je najviše doprinelo ogromnoj popularnosti Božića u novije vreme je njegova komercijalizacija! Trgovci su počeli vešto da koriste običaj davanja poklona i druge običaje u vezi Božića i Nove godine. Neki trgovački lanci u Americi su izračunali da polovinu godišnjeg profita ostvare na božićnim rasprodajama! Nije ni čudo što se Božić naširoko reklamira. Istorijska je činjenica da pre svega par stotina godina Božić i Nova godina nisu bili ni izbliza toliko popularni kao danas.
Neka verovanja u vezi Hristovog rođenja za koja se smatra da potiču iz Biblije zapravo nisu na njoj utemeljena! Npr. veruje se da su Hrista posetila tri mudraca, i to u jaslama, u noći u kojoj je rođen. Međutim, Biblija ne pominje koliko je bilo mudraca, već samo pominje tri vrste poklona. Dakle, mudraca je moglo biti možda dva, a možda i nekoliko desetina. Mudraci su došli u Judeju neko vreme nakon Hristovog rođenja (najverovatnije su započeli svoje putovanje kada se Hristos rodio), možda čak i godinu ili dve godine kasnije! Mudraci su zatekli Hrista i Njegovu porodicu u kući, ne u jaslama. Da li su svi razmenjivali poklone tom prilikom? Ne, poklone je dobio samo Hristos, jer je bio običaj da se novorođenom caru donose pokloni. U vezi toga možete pogledati Jevanđelje po Mateju, glavu 2, stihove 1 do 16.
Da li Biblija smatra Božić jednim od najvećih hrišćanskih praznika? Dva od četiri Jevanđelja uopšte ne pominju Hristovo rođenje! Matej i Luka opisuju taj događaj, ali ne daju datum. Nigde u Bibliji ne piše ništa o obeležavanju Hristovog rođenja.
Pažljivom analizom teksta Biblije može se zaključiti da je vrlo mala verovatnoća da je Hristos rođen u zimu. Najpre, pastiri su te noći bili napolju sa stadima. Zatim, popisi u to doba nisu zakazivani u zimu; popis koji je bio zakazan uoči Hristovog rođenja zahtevao je masovna putovanja, što bi u to doba zimi bilo neizvodljivo. Na osnovu toga što je Hristos začet približno šest meseci nakon Jovana Krstitelja (Luka 1,36) i doba godine kada su u Hramu tih godina službovali sveštenici Avijinog reda, kome je pripadao Jovanov otac Zarija (Luka 1,5), pretpostavlja se da je Hristos najverovatnije rođen u septembru. Bilo kako bilo, da je Bog hteo da se obeležava Hristovo rođenje, sigurno bi o tome postojala zapovest u Bibliji.
Uskrs (Vaskrs)
Kao i u slučaju Božića, postoje običaji vezani za Uskrs koje ne nalazimo u Bibliji (npr. uskršnja jaja, zečevi itd.). Ti običaji takođe potiču iz paganstva. Obeležavanje Uskrsa zapravo je počelo davno pre rođenja, smrti i vaskrsenja Isusa Hrista! Običaji vezani za Uskrs potiču od prolećnih paganskih svetkovina u vezi kulta plodnosti. Mnogi paganski narodi verovali su da božanstvo plodnosti umire svake zime i ponovo se rađa na proleće. Uporedo sa tim je umiralo i ponovo se rađalo sunce kao simbol života.
Po vavilonskom verovanju, Tamuz, bog plodnosti i kiše, svake godine je umirao na jesen, kada vegetacija prolazi, i ponovo se rađao na proleće. To je predstavljalo smenu godišnjih doba. Vavilonska i asirska boginja proleća i plodnosti nazivana je Ištar. Ona je simbolizovala Majku Zemlju i prirodne cikluse plodnosti na njoj. Po tom verovanju boginja Ištar je naricala za Tamuzom i prizivala njegovo ponovno rođenje. (Odatle običaj opisan u Jezekilju 8:14.) Ištar je takođe bila boginja ljubavi, i svetkovine u njenu čast često su bile praćene ritualnom prostitucijom.
Drugi narodi su Tamuza i Ištar nazivali Val i Astarota, Adonis i Afrodita, Atis i Sibela, Oziris i Isis, Saturn i Venera, itd. Astarota je nazivana još i "carica nebeska". Paganski narodi su na proleće održavali svetkovine u čast Astarote. Kao simboli plodnosti na tim svetkovinama korišćena su jaja i zečevi, a takođe su obilovale orgijama. Bog je na više mesta u Bibliji osudio perverzne svetkovine održavane u čast Vala i Astarote.
Pošto su paganski narodi već održavali svetkovine u čast smrti i vaskrsenja svog božanstva, prilikom formalnog primanja hrišćanstva mnogi od njih su zadržali svoje paganske običaje koje su sada primenjivali na smrt i vaskrsenje Isusa Hrista. Npr. engleski naziv za Uskrs, "Easter", najverovatnije potiče od keltskog oblika imena Ištar - "Eostre". Postoje mnoge sličnosti između nekadašnjih paganskih običaja i današnjih običaja u vezi Uskrsa. Uoči prolećne ravnodnevice, paganski narodi su počinjali post, kao što i hrišćani danas poste 40 dana pre Uskrsa. Neki pagani bi isekli drvo, odneli ga u hram, obesili na njega figuru mladog boga i pevali žalosne pesme zbog njegove smrti. Hrišćani danas pevaju žalosne pesme na Veliki petak.
Zatim bi figura mladog boga bila skinuta sa drveta i sahranjena u sumrak. Njegovi poštovaoci su pevali žalosne pesme oko groba do dugo u noć, a pred zoru su palili veliku vatru. Tako i neki hrišćani danas pale vatre na Uskrs. Zatim bi pagani otkopali figuru svog boga i proslavljali njegovo vaskrsenje, a sveštenik je tom prilikom dodirivao njihove usne balsamom. Izgleda da su neki od običaja u vezi Uskrsa preneti direktno iz paganstva, sa idejom da se pagani pridobiju za hrišćanstvo. I danas se u južnoj Italiji, Grčkoj i na Siciliji Uskrs obeležava na način sličan nekadašnjim svetkovinama u čast boga Adonisa.
Nigde u Bibliji nije zapisano da su rani hrišćani obeležavali Hristovo vaskrsenje svetkujući Uskrs na ovakve načine. Umesto toga, oni su obeležavali Hristovu smrt na način koji je sam Hristos uspostavio, koristeći simbole beskvasnog hleba i bezalkoholnog vina na obredu svete večere (Matej 26:26-28, 1. Korinćanima 11:23-26). Uspomena na Hristovu smrt i vaskrsenje je takođe i obred krštenja uronjavanjem (Rimljanima 6:3-5). Mnogi hrišćani održavali su svetu večeru i na jevrejski praznik Pashe, naravno bez prinošenja žrtava, znajući da je Hristos naše pravo Pashalno Jagnje (1. Korinćanima 5:7).
Kao deo pokušaja da se pagani pridobiju za hrišćanstvo, prolećne paganske svetkovine u čast vaskrsenja božanstva plodnosti postepeno su spojene sa jevrejskom Pashom i tako je svetkovanje Pashe pretvoreno u svetkovanje Uskrsa. Vremenom, pod uticajem antisemitizma, hrišćani su razdvojili datum obeležavanja Uskrsa od datuma jevrejske Pashe. Iz istih razloga mnogi hrišćani napustili su svetkovanje subote, koju je rana Crkva držala kao dan odmora, i umesto toga počeli su da svetkuju nedelju. Neke hrišćanske vođe iz drugog veka smatrali su da svako može slobodno da izabere vreme i način služenja Bogu. Želju hrišćana da se razlikuju od Jevreja povećala su i progonstva nakon jevrejskih ustanaka protiv Rimljana 64.-70. i 132.-135. godine.
Treba primetiti da obredi opisani u Bibliji, hrišćanski obred svete večere i jevrejska Pasha, obeležavaju Hristovu smrt, dok Uskrs stavlja naglasak na Hristovo vaskrsenje. Međutim, nigde u Bibliji ne postoji nalog da se nekim posebnim praznikom obeležava Hristovo vaskrsenje! Umesto toga, sam Hristos i apostol Pavle pozvali su verne da obeležavaju Hristovu smrt. Time se, naravno, ne umanjuje veliki značaj Njegovog vaskrsenja. Ali Božja ljubav prema grešnicima pokazala se pre svega kroz Hristovu smrt, i Biblija stavlja naglasak na taj događaj. Mnogi detalji u vezi Njegove smrti unapred su opisani u Starom zavetu. Hristovom smrću zadovoljena je najveća potreba čovečanstva - potreba za Spasiteljem.
Odluka Boga Oca da svog jedinog Sina pošalje da strada i umre za grešnike, rizikujući da Ga zauvek izgubi, još je vrednija divljenja nego moć koju je Stvoritelj pokazao nad smrću. Hristova smrt je garancija spasenja vernih, jer je njome plaćena cena za naše grehe. A vaskrsenje će se dogoditi čak i onima koji neće biti spašeni (Otkrivenje 20:5-8)! U Bibliji je opisano nekoliko slučajeva vaskrsenja koji su se odigrali pre Hristovog vaskrsenja (Matej 27:52, Jovan 11:43-44, Luka 7:14-15, 8:52-55, 2. Carevima 13:21). Za Hristovo vaskrsenje Biblija jednostavno kaže: "Nije ni bilo moguće da Ga sveze smrti zadrže." (Dela 2:24)
Premeštanjem naglaska praznika sa smrti na vaskrsenje, rani hrišćani približili su se paganima a razdvojili se od Jevreja. Međutim, postepeno su izgubili iz vida glavni cilj Hristove žrtve: plaćanje cene za greh i omogućavanje pobede nad grehom. U uskršnjim porukama, i uopšte u današnjem tradicionalnom hrišćanstvu, vrlo retko se pominje potreba za promenom života, napuštanje greha, opravdanje kroz veru u zasluge Isusa Hrista i slične biblijske istine. Hristovo vaskrsenje je divan i ogroman dokaz Božje moći nad smrću. Ali, jedini način da mi budemo vaskrsnuti za život je da se pokajemo za grehe i, zahvaljujući Hristovoj smrti, budemo pomireni sa Bogom!
Kao simboli Uskrsa često se koriste jaja i zečevi. U tradicionalnoj narodnoj religiji jaje je bilo simbol plodnosti, čistote i ponovnog rođenja. Koristilo se u nekim magijskim obredima sa željom da obezbedi lepo vreme, rast vegetacije, da štiti od nesreće, za gledanje u budućnost itd. Da bi pridobila pagane, Crkva se nije protivila korišćenju jaja u uskršnjim običajima već je iskoristila sličnost simbolike jajeta sa Hristovim vaskrsenjem. U nekim narodima na Uskrs je popularna šunka, pošto su paganski narodi svinju smatrali simbolom sreće?!? Zečevi su bili simbol plodnosti u drevnom Egiptu, zbog svoje velike moći razmnožavanja. Međutim, Bog je obećao da će blagosloviti svoj narod plodnošću ako Mu budu poslušni (npr. 5. Mojsijeva 7:12-14), dakle On nije tražio nikakve simbole već samo poslušnost iz ljubavi. Korišćenjem paganskih simbola pri bogosluženju slavi se stvorenje umesto Stvoritelja (Rimljanima 1:21-25) i pokazuje neverovanje u Njegova obećanja.
Zaključak
Očigledno je da slavljenje Božića i Uskrsa, datumi tih praznika i mnogi običaji vezani sa njima nemaju nikakve veze sa biblijskim hrišćanstvom, već potiču iz paganstva!
Zašto je sve ovo bitno za nas danas, koji se više ne sećamo paganske pozadine tih praznika? Formalno proglašavanje nekog običaja za hrišćanski ne čini ga zaista hrišćanskim. Prilagođavanje Božjih svetkovina onima u čast paganskih božanstava, i izmišljanje običaja da bi se zamenili oni koje je Bog dao, je prestup prve i druge od Deset Božjih zapovesti.
Bog nikada nije dozvolio ljudima da Ga slave na način i u vreme koje oni sami smatraju ispravnim! U Bibliji je jasno rečeno: nemojte služiti Bogu na način kako to čine pagani. Nemojte se učiti putevima neznabožaca (5. Mojsijeva 12:4-8.28-32, Jeremija 10:2).
Gospod Isus Hristos je službu zasnovanu na ljudskim tradicijama označio kao licemernu i neprihvatljivu za Boga (Matej 15,7-9, Marko 7,6-9). Apostol Pavle je zapovedao novoobraćenim vernicima da potpuno ostave svoje nekadašnje običaje, a ne da zadrže neke od njih. (2. Korinćanima 6:14-7:1, 5:17, Efescima 4:22, Kološanima 2:8...) I Hristos i apostoli i starozavetni proroci su jasno govorili da "niko ne može služiti dva gospodara" (Matej 6:24, Jakov 1:8, 1. Carevima 18:21).
Bog želi da Mu služimo "duhom i istinom" (Jovan 4,23-24) i da živimo po Njegovom primeru (1. Jovanova 2,6-7, 1. Korinćanima 11,1-2). On ne želi da mi, a posebno naša deca, imamo pogrešnu predstavu o Njemu. Bog ne želi da religija bude skup običaja, obreda i gozbi! Držimo se onoga što je zapisano u Bibliji i slavimo živog Boga u svojim srcima svakoga dana!